Zorica Rakić - životna priča koja će vam dugo ostati u sećanju

Intervju sa Zoricom Rakić iz Rume pomerio je granice svega do sada napisanog. Ovo nije samo priča o borbi sa opakom bolešću, ovo je priča koja daje snagu, vraća veru u život i najvažnije - uči nas da svakoga dana cenimo svaki minut života koji nam je dat.

Zorice, hvala Vam na izdvojenom vremenu da ispričate Vašu životnu priču, dajemo Vam prostor da se sami predstavite?

- Moje ime je Zorica Rakić i moja priča počinje, onako kako ja to vidim, iz mog ugla previše komplikovano. Ne verujem u slučajnosti, pa zato moram da kažem da razgovaramo upravo na dan kada je meni pre 14 godina u Sremskoj Mitrovici konstatovana leukemija. Informacija koju sam tada dobila, kada su me hitno odvezli u bolnicu, je bila takva da nisam znala da li ću dočekati jutro.

Nakon tog zaista teškog saznanja, kako su se odvijali Vaši dani?

- Ti dani su bili najgori u mom životu, zatekla me je najgora moguća vest u 21-oj godini koja se nekom može saopštiti. Tada je krenula borba i moji najteži momenti, a nekada sam bila i u potpuno besvesnim stanjima. Jedna od možda najneugodnjih stvari jeste što sam počela da ostajem potpuno bez kose, trepavica, obrva.

Ko Vam je bio najveća podrška tokom lečenja?

- Moj brat je u tom trenutku imao nepunih 14 godina. On je bio moj donor matičnih ćelija i ujedno osoba koja me je spasila. Bilo je riskantno obzirom da je on tada bio jako mlad, trebala nam je i saglasnost roditelja. Moj hematolog je ozbiljno razgovarao sa mnom rekavši mi da ukoliko postoji čak i minimalna šansa da njemu naškodimo, da se transplantacija neće raditi.

Čovek nekada i ne sluti koliku ima snagu da se nosi sa životnim izazovima, Vaša borba za budućnost je i poruka da smo jedni drugima neophodni?

- Baš tako, zahvaljujući mom bratu, ja sam danas ovde i razgovaram sa vama i moje dete je tu. Kada je izvršena moja transplantacija i kada se sve uspešno završilo, pomislila sam da ako ikada budem u mogućnosti da spasim svoje dete bilo koje bolesti, učiniću sve.
Ispostaviće se nekoliko godina kasnije da sam ostavljanjem matičnih ćelija napravila baš to! Dala sam sve da odrastanje svog deteta učinim sigurnijim, pogotovu zato što sam prošla kroz pakao sopstvene bolesti i nikada ne bih volela da se moje dete nađe u sličnoj situaciji.

Oporavak je bio nov životni izazov, nov motiv, šta ste Vi postavili kao prioritet?

- Želela sam dete i bila sam spremna da se podvrgnem još jednom procesu. Vantelesna oplodnja je trajala skoro 5 godina, kada sam konačno bila po svim parametrima spremna, bilo je vreme za drugi najveći izazov mog života – majčinstvo.
- Nakon toga je usledilo prenatalni test, uz preporuke da je Bio Save najbolja opcija, uradila sam njihov prenatalni test i mislim da sam bila najsrećnija kada sam dobila rezultate. Čovek ako veruje dovoljno u sebe, može da pokrene ceo svet – ja sam se vodila time da kad nešto ne možeš, tada najviše moraš!

Vaša priča jeste posebna baš zbog dostojanstvene borbe koju ste vodili, Vaš suprug i Vi ste rešili da ostavite matične ćelije u Bio Save-u, kako je došlo do te odluke?

- Moram da kažem da je to bila zajednička odluka, ali da je moj suprug bio najuporniji u tome, s druge strane imajući u vidu kroz šta sam sve ja prošla, ostavljanje matičnih ćelija za Dušana je bio moj način da mu poklonim sigurnu i mirnu budćnost. Mislim da je to želja svake majke, da ako može spreči svaku bol koja može da zadesi njeno dete.

Ko je bio Vaša podrška u tom procesu, od koga ste dobili informacije o matičnim ćelijama?

- Bio Save je i tada kao i kod prenatalnog testa bio naš izbor. Nismo mnogo znali o svemu, ali je naša najveća podrška bio doktor Kristian Martin iz Bio Save-a. On je vodio ceo proces, objasnio nam sve prednosti ostavljanja matičnih ćelija i to da su one najveći vid zaštite za naše dete. Takođe se i doktorka koja je bila zaslužna za održavanje moje trudnoće saglasila sa time da je to dobra odluka. Nismo posle toga imali nijednu dilemu.

Divimo se Vašem izboru da život nastavite sa željom da dobijete dete, želeli smo da ovim razgovorom ohrabrimo one koji su možda pred istim pitanjem?

- Kada vidim mog Dušana, zaboravim sve kroz šta sam prošla. Jedna od najvećih istina je da nikada nisam zaplakala! Imam razloga da kažem da sam srećna žena, a moj je cilj da svom detetu obezbedim sve i da ga pripremim za bilo kakav vid borbe u njegovoj budućnosti. Neko bi rekao ostavila sam matične ćelije, ali ih nisam upotrebila, ja na to uvek odgovaram isto – to je bio moj način da budem mirna, da znam da je moj Dušan siguran. Smatram da je bolje biti miran, nego kajati se. Osećaj da ste mogli, a niste osigurali budućnost svog deteta je najgori osećaj na svetu.

Verujemo da budućnost Zorici donosi baš to što je poželela: sestru ili brata za Dušana, a njena priča nam ostaje kao dokaz da su dostojanstvenost, hrabrost i jačina duha najlepše osobine.